ono sto imam da kazem o njoj

autobuski mentalitet,povratak cetnika,ustaski forumi,rat koji traje virtuelno,mrznja koja se ne zaustavlja,delta city,izbori,burek sa vise soje nego mesa,trazenje identiteta..

nema kraja kad navedem sve cime moram da se bavim,i u sta sam se sve upleo kao sociolog. sve sto pogledam oko sebe je kandidat za doktorsku disertaciju,i bicu prvi i originalan, siguran sam, o bilo cemu da pisem. i dok sebe svakodnevno optuzujem da sam slabic i placipicka, i pitam se kako se nisam u toliko gorih situacije,jos uvek navikao na salterske radnice, pomamljenost glupostima kao sto je veliki brat, ili na gole 12godisnajkinje na ulicama, u jednom ukradenom momentu dok sam se drzao za sipku busa preplavilo me je osecanje koje vama sto citate poeziju nije strano.

Da te negde odvedem odavde,

na Goc ili Jelicu,ili Olimp,ili Mont Everest,ili Etnu,

gde cu se zasititi zivotne pravde,

i budjen pre tebe okom nakupiti zoru vrletnu.

Da te odvedem negde gde dusi laju,

da se nocu plasis i uz mene blize pribijas,

kad te grlim da nestaju,

i gledam kako mi se iznova snom opijas. 

Da te odvedem gde je somot zemlja , 

da ti zovem vetrom ime ,

da si za moje ruke spremnija,

da te usrecujem svime.

Da ne spoznam opet onaj pogled tvoj,

i umesto naslutim na telefonu saputanje ,

dan mi ide uz drva, sekiru i znoj,

cekas me mirisna kad se svetla stanje,

u moje grudi sklupcas se uz saznanje

da je uz tebe tvoj heroj.

Dimitar 

Ne moram da trazim razlog da ne volim,

prodju sati a da se nje ni ne setim,

ne drhti telo, ne vape oci.

Izmisljam sulude price i ne sitnicarim

kad zanjem horde obozavateljki,

na sred sunca na kom se ona izlezavala.

Ponosan sam muski

na sve pari grudi koje staju u ovo oko.

Kad mi ona zarezi u slusalicu,

spalio bih sve sto sam joj ikada napisao,

zivot je nedovoljan za nju,

i jos i njeno breme.

Udisacu novu zoru pijan i obesvescen,

jer sam nad njom svemocan,

dok ne padnem sa stolice ukocenih vilica

necu da priznam da sebe samog ismevam.

Ona je,vidite,meni nepodobna,

isekao bih je hirurski iz sebe,

ona je uvek jednim komadicem strana,ne mogu je stegnuti toliko da u meni pukne.

Kad uspem da zaspem jednom bar

bez nje ovde unutra,

znacu da je uspelo da nadjaca sve sto ne seca na nju.

Otrcacu najdublje, najdalje od nje,

da samo ostanem sam i prekinem da razmisljam

kada nisam sa njom sta ja uopste mogu da osecam. 

D. 

Da nema mene u ovom hodniku,

bio bih u zaboravu ostrva,

bio bih u vlaznoj tisini pod planinom,

ruke se od grudi siroko bacaju - da me nema ovde,

sada bi planinu grlile.

Da me nema ovde,

macke bi se na pragu umivale,

ljudi cipelama razbacivali prasinu,

i sve bi se drugo nebitno ovde dogodilo.

Da oci ovo ne vide,

sad bi skiljile od bljeska snega,

da usne ovde ne cute,jurile bi poljubac Eho sa neke litice,

da me nema ovde,

bio bih svugde drugde.

Da nje nema tamo na ulazu,niko ne bi zaobilazio da je ne gurne ramenom,

i ljudi bi slobodno isli svojim poslom.

Da ne stoji i ne ceka,

ni ja se ne bih pitao sta mi je danas sve zgresila.

Da nje nema tamo,ja bih bio ovde neplanirano i nervozno bih zeleo da odem.

Ali bi zastao,

i gledao prazan prag,

zamisljao da bas ovako stoji, da sam ja njen kao sto jesam,

i da me ovim pogledom ogrce.

D.