Ako cemo ovu kasnu noc u Beogradu meriti jedinicama kao sto su temperatura, centimetri snega, kasni sati koji grickaju vreme nemilosrdno, nemam izbora nego da i sebe i srce stavim na vagu - i po ustaljenim parametrima kazem:

Postovani citaoci, proslo je par cetvrtina sati od mog poslednjeg razgovora sa Urosem,a jedno 6 meseci otkako smo se upoznali; pala je obilna kolicina zavaravanja, a kako stvari stoje, najavljena je i oluja dodatnog laganja, da mozemo biti prijatelji. Temperatura se vestackim putem spusta na normalu, zbog opasnosti od eksplozije ako se prizna njena stvarna visina.

A meni se ruke ni malo ne lede od ovakvog scenarija, jer sam bila tamo vec i ranije - nauce te necemu nadolazece tridesete, ipak. I nemojmo lagati sebe, ako vec ne mogu njemu da izgovorim - gledam ga, slusam ga... ne volim ga, zelim ga. Prica mi, ne slusam. Zelim ga. Gledam njegove slike, dosadan mi je, predvidiv ceo njegov svet. Ne vidim sebe u tu. Zelim ga. Nije mi slatka njegova paznja i ne laska mi, ne budi u meni neznost. Samo ga zelim. 

Nasli smo se par puta dok smo jos analizirali taj famozni pojam prijateljstva, kada je poceo delovati zaljubljeno u mene. Ja se nisam pitala, samo sam pustila masti na volju da odluta sa njim iza nekog plasta sena u izgubljenom selu, u sobu nicijeg stana na apsolutnom kraju grada, u haustor zgrade koja nakon sto cu ga ispiti do kraja, nece vise postojati. Ali u Beogradu nema zgrada koje nestanu preko noci. I zato nisam posegla za njim.

"Ne zelim da te povredim." -Prva velika elementarna nepogoda glupih izjava. Da sam sebe videla sa njim,naravno da ga ne bih povredila.KO je uopste smislio ovaj idiotizam?! Da li bi postoji ekvivalent u svetu,koji ce reci "E,fin/a si uzasno,bio bih s tobom,majke mi,ali ne znam sta mi je, prosto zelim da te povredim!"-?! Ali kada ste ovo govno lepo upakovali u iskreno sjajan papir vere da je mozda bolje za drugog da mu servirate ovu verziju, tolerise se - pod uslovom da makr deo istine, onaj veliki, ipak bupnete na kraju - "Pojavio se neko drugi."

Onda prodje par meseci i u veceri kao ovoj, kada je drugi vec postao naveliko prvi, Uros zove, da se vidimo kao stari prijatelji. Kad je nase nepostojece prijateljstvo stiglo jos i da ostari? Sve sto smo imali je pretvaranje dase ta mala nakaza mozda nekad u buducnosti moze roditi. Ali, kako ga cujem, shvatam da su se uloge promenile -  sad je Uros "onaj drugi". I jos uvek - zelim ga. Gledacu ga sutra u lose odglumljenoj predstavi, za koj cu kartu mozda platiti i previse. Htecu da ga vidim opet, ne zbog njega, vec zbog neke pohlepe za njegovom kosuljom, potkosuljom,pantalonama...htecu kao i uvek da ih rastrgnem, da ih zbacim sa njega i izgazim kao ljutog neprijatelja. I dok god taj balvan neizrecene zelje stoji na mojim plecima, moj decko nece biti cak ni "on". Nece postojati u razgovoru sa Urosem, bice kao duh cije se prisustvo oseca ali se ne prica o njemu jer uzivamo u kratkoj izolaciji iz sveta duhova.

I nije bilo druge nego da bacim ultimativnu bombu - "Nisi ti kriv...do mene je." Naravno da je kriv.Kriv je sto je rekao istinu- da mi nikada necemo moci da budemo prijatelji. Kriv je jer me i dalje onako gleda, i cini da ga zelim. Kriv je jer ne priznaje sebi to, i laze na sav glas, od kojeg ne stizem da kazem da sam se u medjuvremenu zaljubila u svog decka. Ali sada je lakse meni da se izborim sa iskusenjem, jer to je moj cilj - i da kazem "JA sam u pitanju.JA se ne osecam dobro da se vidjam sa tobom, jer nisi mi prijatelj. Ne mozes biti." Nisam mu dodala najveci deo istine - ne mozes mi biti prijatelj jer zelim jednostavno da se potucam sa tobom,  ne mozes mi biti decko jer me ne privlacis sustinski, i jer postoji neko drugi ko mi vise znaci od tebe.

Naravo da se naljutio. Sta god rekao. A vi shvatite kako vam drago - kao filantropiju? kao sust egoizam? kao borbu sa iskusenjem? kao kukavicluk? kao hrabrost? 

Ali ja veoma snazno osecam u sebi da sam ucinila pravu stvar. Nemojmo preterivati - kakvo bre prijateljstvo? Znam ja vrlo dobro ko su mi prijatelji, a novi mi ne trebaju. Narocito ne takvi. Ja svojim prijateljima ne zelim da zavucem ruku u pantalone. Sa bivsim ili potencijalnim objektima pozude ne pijem kafe. Nisam u fazonu "ne pusim,samo puckam...dobro,ajde-pusim...ali ne zadrzavam dugo dim!!!"  Ako sam prestala da pusim, ici cu u nepusacke zone. Od dima cigareta ne mozes pobeci...ali zasto ici za njim, kad si svoju borbu, pre svega sa sobom, vec objavio na drugoj strani?

Ivana